OTVORENO O SVEMU

Kad sam prošla kasting za manekenku, izgubila sam prijatelje i suočila se s nasiljem u školi

it  | 
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Ja sam jedna od onih devojčica koje su naglo krenule da se menjaju. Imam 15 godina. Oduvek sam važila za dobru osobu, ali ne sa tako dobrim izgledom. Sa 12 godina sam se prvi put onako iskreno zaljubila, ali taj dečko nije hteo da čuje za mene. Bukvalno me je prezirao. Prvo sam se pitala u čemu je problem. Sa 13 sam saznala koliko su ljudi surovi, ako neko ne izgleda lepo ne znači da nije dobra osoba. Danima sam plakala. Bukvalno je prošla čitava godina dok nisam odlučila odjednom da treba poraditi na izgledu. Krenula sam da negujem kosu i kožu i da se mnogo bolje oblačim. Prošla sam na kastingu za menekenku i sada se lepo osećam. Mada i dalje imam neki čudan osećaj kao da mi nešto fali. Sazrela sam psihički a i fizički. Nisam postala loša osoba i dalje sam ona stara. Nije mi jasno zašto ljudi ne mogu prihvatiti promenu? Mislim da je lepota nešto prolazno i nešto što je u svakom oku drugačije. Sada dobijam baš dosta komlimenta za izgled. Prija mi ali ne mogu prihvatiti da je to zapravo zbog osvete (pitam se da li je to uopste normalno). Takođe ne mogu preći preko toga da me vršnjakinje smatraju u neku ruku kao konkurenciju. Vrlo često me ogovaraju. Trudim se da to ne uzimam za ozbiljno i da svaku situaciju sagledam sa pozitivne strane. Inače, sada ću u osmi razred (zbog operacije sam išla 2 puta u predškolsko) i prošle godine (to jest u 7. razredu) sam doživela stvarno groznu školsku godinu. Devojčice su počele biti na neki način ljubomorne na mene i zato su prvo krenule sa psihičkim nasiljem a onda su prešle i na fizičko. Svaki trenutak su koristile da me udare, gurnu ili bilo kako da me povrede. Nisam mogla da izdržim i rekla sam razrednom a on me je samo pogledao i počeo da se smeje. Rekao je da one imaju verovatno razlog za to. Video je dosta puta kako me one povređuju ali kao da nije. Pitala sam ga da li on to podržava, da li podržava nasilje u školi. On je to skapirao kao neko odgovaranje i posle mi se više uopšte nije obraćao pa se plašim i sa te strane. Ne znam kako da se kontrolišem više. Ponašam se kao jaka osoba a verovatno samo jastuk zna koliko suza sam prolila. Izgubila sam prijatelje, poverenje i sve što obična devojka treba imati i sve to zbog osvete. Da li je sve to opravdano? Da li grešim u nečemu?

inteen: Draga petnaestogodisnjakinjo, tvoja situacija je zaista složena za nekog ko je tek na pragu odraslog doba i mnogo pitanja se otvara, jer pokušavaš da shvatiš univerzalne vrline: dobrotu, lepotu, ljubav i prijateljstvo. Zato moram da se zapitam već na početku šta znači biti lep s 15 godina, kada se još menja izgled lica i tela. S druge strane, zašto bi lepota bila nadređena dobroti osobe. Čini mi se da to nije uporedivo, posebno što ti znaš da je lepota prolazna, a da je na koncu važnije raditi na duhovnom razvoju da bi čovek bio lep iznutra. Naravno, ne treba zapostaviti higijenu i negu lica i tela i pravilnu ishranu.
Kako izgleda prezir petneastogodisnjaka? Da li si se pravilno izrazila? Šta si ti to mogla da uradiš sa 12 da bi te on prezirao? Dečaci tog uzrasta su ili zainteresovani ili nezainteresovani, ne čini mi se da bi mogli imati kapaciteta za tako jaku i trajnu emociju.
Pokušaj da ne generalizuješ, nisu svi ljudi surovi, niti podjednako shvataju lepotu i dobrotu. Žao mi je što si plakala zbog osoba koje to ne zaslužuju. Ipak, velike promene se ne dešavaju preko noći i svakako prilično bole. Trebalo je da prođe cela godina da sazri tvoja odluka da poradiš na sebi. To što si krenula da se neguješ i bolje oblačiš i prošla na kastingu za manekenku, veliko je postignuće i treba da budeš ponosna na sebe. Ono što osećaš da ti nedostaje jeste iskustvo i samopouzdanje, a to možeš dobiti jedino s godinama.
Nije mi jasno zašto bi radila na sebi iz osvete prema nekom drugom. To radiš zbog sebe, a rezultat nekome može da se dopadne, a nekome ne. Nije tvoja odgovornost za njihove doživljaje i mišljenje. Ne možemo svima da se sviđamo.
Da li si rekla roditeljima za nasilje u školi? Neka oni hitno, čim počne škola, odu kod razrednog na otvorena vrata i traže njegovu reakciju. Ako on ostane pasivan, neka idu kod direktorke škole i traže premeštaj u drugo odeljenje. Ne smeš stati na tome, ako treba, promeni i školu.
Nisi izgubila prijatelje ako misliš na devojčice koje te ogovaraju, one ti to nikada nisu ni bile. One nisu vredne ijedne tvoje misli, a kamoli tvog poverenja. Svakako ćeš uskoro u gimnaziju i steći ćeš nove prijatelje od kojih će neki, nadam se, imati stavove slične tvojima. Srećno i pozdrav!

Piše: Vanja Miajlović, psiholog
Foto: Pixabay

Ostavi komentar

Your email address will not be published.