OTVORENO O SVEMU

Ne živi mi se, tonem i ne mogu da se izvučem

it  | 
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Zdravo, InTeen. Javljam ti se u potrazi za savetima. U poslednjih 6 meseci moje raspoloženje je uglavnom „ne živi mi se”. U glavi mi je haos, raspoloženje, na skali od 1 do 10, ne prelazi 3. Posebno me je porazilo i dotuklo to što sam, kada je moj tata bio ljut na mene, čula sve što je rekao. Moja mama mu je rekla da sam čula sve, nije ga bilo briga. U toku razgovora s mamom je rekao: „Da smo bili pametni, ne bismo imali nijedno dete”. To nisam čula samo ja, nego i moje mlađe sestre. Jedno jutro me je probudio njegov glas, čula sam kako je rekao da sam glupa, da ništa ne znam osim da sedim za telefonom. Odmalena mi klecaju kolena od njega, ali nisam tome pridavala pažnju, bio je samo „jedan malo stroži tata”. Sada me je sve to porazilo. Moje ponašanje se jako promenilo. Nekada sam bila najveselija u društvu, sad sam skroz suprotno. Najviše u društvu sam se smejala, najviše organizovala žurke i viđanja, a sada niti idem negde, a i ne zove me niko nigde. Mama govori kako sam asocijalna. Ali, počinjem da shvatam koliko je samoća, u stvari, najbolja stvar. Niko mi ništa ne može, sama sam u svom svetu. U životu mi više niko ne znači više od moje dve sestre i mog idola, jedne divne osobe, koja je moj san odmalena. Svaki dan u kući, bez nekog preteranog kontakta s mojim tatom, jer mi to sve teže pada, a samoća mi sve više odgovara. Ali, i pre toga s tatom, bila sam neraspoložena, veoma tužna i nesrećna. Nijedno jutro za mene nije predstavljalo nešto posebno, samo novi dan, isti kao i svaki drugi, u meni se ugasila vatra. Imam osećaj da tonem sve dublje i da ne mogu da se izvučem. Ne mogu da primam udarce u bilo kakvom psihološkom smislu. A što vreme više prolazi, ja gubim i volju da vratim tu vatru koja se ugasila. Kako da se vrati „stara ja”, ona vesela i raspoložena devojka koja je svetlila gde god prođe. Slobodno mogu to da kažem. Kako da se vratim u „staro stanje”? Hvala unapred!

inteen: Draga čitateljko, šest meseci negativnog raspoloženja može da bude dovoljno da se u život uvuče neka depresijica. Ne govorim ni o kakvoj mentalnoj bolesti, već samo o stanju (depresija i depresivnost nisu isto). Kada pričamo o raspoloženju, nemoj se osećati loše povodom toga što trenutno „nisi za 10”, jer ni to nije dobro. Euforija je štetna koliko i depresija, samo što nam tada ne padne na pamet da tražimo pomoć. Nažalost, društvu je prihvatljivija neobjašnjiva sreća, nego tuga. Ona plaši ljude, pa trče u krug ekstremnih optimista, da se slučajno ne bi „zarazili” nečijom teskobom. Shvataš da je to glupo ponašanje, ali su ljudi ponekad nesvesni svojih iracionalnih misli.
Zato te možda drugari trenutno ne zovu. Ne znam koliko imaš godina i koliko uspevaš da sakriješ „nepoželjna” osećanja od drugih ljudi. S druge strane, nema malo ljudi koji, u stvari, imaju introvertnu prirodu, a često su „primorani” da budu ekstrovertni i organizuju okupljanja, žurke, susrete i sastanke, baš kao ti ili ja.
Nisi ti asocijalna samo zato što se nalaziš u ovoj, prolaznoj minus fazi, već ti sada treba malo više prostora, energije i vremena, nego inače, jer se suočavaš s emotivno zahtevnom situacijom. Ti si adolescentkinja u psiho-fizičkom razvoju, imaš mlađe sestre koje su verovatno na pragu puberteta ili tinejdžerke kao ti i prolaze kroz svoje bolne promene. Vas tri imate majku koja vas sigurno voli, ali koja vam, bez loše namere, „lepi etikete”, verovatno iz ličnog nezadovoljstva ili nezadovoljavajućeg odnosa s vašim ocem. Vaš otac, iz opisanog, očigledno ima veoma pesimističan stav prema životu. Iz takvog mišljenja proizilaze negativne emocije koje pokazuje na neprijatan način. Možda ga je na to primorao loš posao ili zdravstveni problemi ili nesuglasice u njegovoj primarnoj porodici itd. Ne znamo, ali sigurno postoji neki razlog. Treba ih razumeti, ali i zaštiti sebe. Roditelji često nemaju razumevanja za potrebe svoje dece u pubertetu. Nekad nisu taktični, pa im se ne obrate kako treba, kažu i ono što ne misle kad se iznerviraju. Zapamti, nisi ti tatu naljutila, on je svoje osećanje ljutnje generisao na osnovu toga šta misli o tvom ponašanju, a ne o tebi kao osobi. Možda si samo produžila razgovor u kasne sate, glasno se nasmejala kad su već svi u kući polegali i sl. Nisi glupa ako si se zanela u razgovoru s drugaricama ili dečkom, to je normalno za tvoje godine. Odrasli su zaboravili da su to i sami nekad radili, pa preteraju u reakciji. Sledeći put samo pokušaj da skratiš razgovor ili da govoriš tiše i to je sve.
Svi mi koji imamo strogog oca moramo da se pomirimo s tim da nije naš tata za poveravanja i duge razgovore. Jednostavno, postoje ljudi koji ne pridaju neki značaj emocijama, ali to ne znači da nas ne vole. Što pre prihvatiš da se on neće promeniti, bolje i lakše za tebe. Pitaj ga za neke činjenice, da ti nešto pokaže ili objasni o, recimo, vožnji i saobraćaju, sportu, politici i sl. i eto komunikacije! Neće ti uvek biti zabavno, ali je kakav god kontakt s tatom važan. Priču o osećanjima ostavi za mamu i sestre.
Nadam se da ćeš ubrzo biti „ona stara ti”, samo moraš neke stvari da pustiš i da se ne sekiraš oko nečega što ne možeš da promeniš. Ne povlači se u razmišljanjima šta ti je činiti, kako da popraviš stvari, već radi ono što ti prija. Ako ti se čita knjiga ili sluša muzika u samoći, uradi tako, ne mora svaki dan da bude žurka, niti će te društvo zaboraviti ako ih nisi pozvala nekoliko dana. Ukoliko budeš poželela, slobodno nam ponovo piši. Veliki pozdrav.

Piše: Vanja Miajlović, psiholog

Ostavi komentar

Your email address will not be published.