Mada je uzalud, ne odustajem od dečka koji predstavlja ceo moj svet

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone
SexologijaCategory: SEXOLOGIJAMada je uzalud, ne odustajem od dečka koji predstavlja ceo moj svet
Anonymus postavljeno 09/10/2017

Zdravo, imam 15 godina i već skoro dve godine sam zaljubljena u jednog dečka. Išao je sa mnom u osnovnu, sad ga ponekad viđam, ali ne mogu da ga izbacim iz glave. Zapravo, ne znam ni u šta sam se zaljubila, sve što znam je da mi jako znači. Svi mi govore da odustanem i da ne vredi pošto me ne primećuje i verovatno ga ne zanimam, ali nikog ne želim da slušam, iako znam da je uzalud. Više ne opterećujem ljude sa njim, osamim se, plačem i slično… Ne možete mi mnogo pomoći, nekad mislim da sam luda, ali jednostavno ne mogu da odustanem od njega i kad pokušavam da mi se svidi neki drugi iz srednje, ne može. Kao da gledam kroz sve njih i da ne postoje. Ne znam šta da radim… Predstavlja moj ceo svet, iako sam ja njemu samo poznanik. Hvala unapred. 😊

inteen: Draga čitateljko, pre svega da se pozabavimo time šta znači biti zaljubljen. To osećanje je dosta drugačije od ljubavi i odnosi se na početni period veze ili opsednutosti nekim, a podrazumeva ignorisanje velikog dela realnosti. Naime, kada smo zaljubljeni, vidimo samo dobre osobine te osobe, a ignorišemo one koje su loše, ili možda ne idealne. To bi se drugačije reklo: “posmatramo nekoga kroz ružičaste naočare”. Tada želimo da stalno budemo pored te osobe, osećamo leptiriće u stomaku, ništa drugo nas ne zanima, gluvi smo na komentare drugih i sve što on/ona uradi je savršeno, sve što kaže je pametno, sve što voli, volimo i mi… I to je potpuno normalno.
Međutim, kako vreme prolazi, na površinu počinju da isplivavaju i negative i iritantne karatkteristike partnera, malo se zasitimo, ponovo poželimo da viđamo prijatelje, radimo neke stvari nezavisno od njega i celu vezu počnemo da posmatramo u realnijem svetlu. Ako i tada ipak želimo da budemo sa tom osobom, i dalje volimo njene vrline a mane možemo da tolerišemo i ne smetaju nam mnogo, pa čak i njih nekako zavolimo, onda govorimo o ljubavi i poštovanju i takav odnos ima budućnost. Zbog ovoga se veze u godinama adolescencije često raspadaju jer su zaljubljivanja tek počela, bez iskustva smo i sve vidimo preterano ružičasto, a samim tim su i razočaranja ogromna, imamo utisak da nam se ceo svet ruši. Kasnije, čak i kad se zaljubimo (što se definitivno dešava), malo smo realniji i manje se razočaramo kada uvidimo stvarnu situaciju.
Iz ovog opisa shvataš da je nužno da provedemo neko vreme sa tom osobom kako bi realnost uplovila na scenu i da bismo bili u stanju da uočimo njene prave osobine i shvatimo da nije savršen, jer niko i nije.  Kod tebe do toga nije došlo pošto nisi bila sa tim dečkom u vezi, a nisi ga ni ozbiljno upoznala. On je u tvom svetu i dalje ideal, savršena ličnost i samim tim najbolji na svetu i jedini za tebe. Najčešće se u ovakvim slučajevima ljudi prosto odljube jer im, ili dosadi da čekaju, ili naiđe neko drugi, ali ti si izgleda uporna i ne dozvoljavaš nikome da ti se približi. Time održavaš tu nerealno-idealnu sliku o tom momku i ne možeš da mrdneš iz te pozicije, što može biti ozbiljan problem.
U suštini, ovde je izbor zaista samo tvoj. Dok god ga se budeš tvrdoglavo držala i ubeđivala sebe da je on jedini pravi, dotle ćeš i patiti. Razumem da tu iluziju nije lako razbiti i pošto ta zaljubljenost ne prolazi, savetovala bih ti da napraviš prvi korak i pitaš ga da izađete. Jasno mi je da ne želiš da slušaš druge jer oni, naravno, ne mogu da znaju ni šta je najbolje za tebe, ni da li se ti njemu sviđaš, ali ako ti on kaže NE, onda ćeš definitivno znati da nemaš šanse i moći da nastaviš dalje. Nemaš šta da izgubiš. Sada nisi s njim, patiš, plačeš i hraniš se iluzijom da mu se možda dopadaš, zamišljaš ko zna kakve scenarije i živiš od njih… Praktično živiš u svetu fantazije. A to nije baš zdravo, naročito ne u tvojim godinama. Danas je potpuno u redu da devojka pozove dečka napolje i mnogo bi ti pomoglo kada bi bar pokrenula tu priču. Ako je pokreneš, ona će imati i kraj i ti ćeš znati kako da se postaviš. A ko zna, možda ti kaže i DA. U svakom slučaju, jako je važno da prelomiš i kreneš napred, sa njim ili bez njega, jer što više budeš produžavala agoniju, biće ti teže.

Piše: Jovana Vuković, psiholog

Your Answer